Saznajte vrednost internacionalne razmene

Moje prvo samostalno putovanje koje će mi zauvek ostati u sećanju počinje sa AIESEC-om u Poljskoj, Vroclav. Prva moja avantura koja je trajala 6 nedelje i koju nikada neću zaboraviti, zbog svih dragih i dobrih prijatelja koje sam upoznala na tom putu je nešto najvrednije što imam sada i što posle ovog puta mogu da odem bilo gde jer prijateljstva kao i AIESEC nemaju granica, jer stalno se šire.

I avantura počinje ovako:

Posle dugog puta skoro ceo jedan dan i par sati više stigla sam na krajnju destinaciji – konačno Vroclav, stiga sam, ali sama i u moru nepoznatih ljudi gde sam tražila samo jednu koju znam, prvi put osećala sam se uplašeno, ali nakon par minuta potrage našle smo se i usledio je jak zagrljaj, tada mi je laknulo. =) Pošto sam stigla jako kasno, nakon smeštanja u hostel i raspakivanja, posle dugog puta uspavala sam se brzo sa mislima kakav će biti sutrašnji dan. Prvi dan, prva nova upoznavanja i utisci, drugačije komuniciranje u novom okruženju po prvi put u životu ja govorim engleski, bilo je sve to malo čudno za mene u jednom danu da upoznam oko 20-ak novih ljudi iz različitih zemalja, sa neobičnim imenima. Bilo je potrebno nekoliko ponavljanja da bih upamtila svako, bar 3 ili 4 puta upoznajem jednu istu osobu koja mi se već predstavila. Vikend je protekao u znaku upoznavanja novih prijatelja, Vroclava. Posle ovog vikenda ja sam postala pivopija (zbog obilaska obližnjih pivnica) i par nedelja kasnije od moje najbolje drugarice Marije dobila nadimak cheap drunker. 

Što se tiče prvog radnog dana na projektu International kindergarden u predškolskoj ustanovi sa malom i slatkom decom koja su uglavnom imala plave oči (koje ja inače obožavam), mališani su uglavnom imali takođe plavu kosicu i slatka lica sa osmesima, protekao je fenomenalno. Direktorka i vaspitačice u tom vrtiću sa koma sam sarađivala bili su predobri prema meni, gostoprimljivi, ljubazni i komunikativni. Dosta ljudi tamo znalo je engleski tako da nisam imala problema u komunikaciji, čak sam i pomalo natucala poljski koji je donekle sličan sa srpskim jezikom. Direktorka vrtića nije znala engleski ali uvek kada bi me srela rekla ''Нi'' a ja sam kasnije naučila da kažem Dzen dobrr i još neke reči. Tako je bilo sve savršeno, mesto, ljudi, jezik – poljski za mene je bio savršen (jer sam znala pojedine reči), prijatelji moji svi iz raznih zemalja: Italija, Češka, Indija, Egipat, Turska, Gruzija, Moldavija, Kina, Ukrajna i Poljska naravno, sa kojima sam i danas u kontaktu i planiram nove susrete. 

Više reči o internacionalnom iskustvu, koje bi opisale na adekvatan način moje ogromno zadovoljsto, sreću, radost, stečena znanja i veštine ne postoje, jer za mene svaki dan je bilo novo iskustvo, izazov i avantura.

Poruka za kraj svima!

Za velike događaje u životu kao što su putovanja sa AIESEC-om treba biti lud i hrabar, jer samo takvi mladi ljudi ruše predrasude i granice i dozvoljavaju sebi to zadovoljstvo da osete promene u životu i radost koja pokreće uspeh i sve to sa najboljom i najvećom organizacijom AIESEC. =)

Zato svi probajte AIESEC putovanje, ako ne probaš nikada nećeš znati vrednost koju možeš da imaš sa tim iskustvom.

Ja znam saznajte i vi!

by Snežana 

Steknite veliko iskustvo

Tamara Dimitrijević

   AIESEC sam izabrala po preporuci drugarice. Ona je posle par meseci provedenih u AIESEC-u bila puna iskustava, doživljaja, priča o ljudima koje je upoznala, gde je sve bila, gde će sve ići... Sve je to meni izgledalo potpuno nestvarno. Odlučila sam da vidim da li je zaista tako i došla na “Upoznaj AIESEC”. Posle nekoliko meseci ja primećujem veliki napredak kod sebe i isto tako primećujem da tu ima još prostora za dalje usavršavanje. Postala sam odgovornija, usavršila veštine pregovaranja, savladala tremu (donekle). Ono što mi najviše znači jesu ljudi koje sam upoznala zahvaljujući AIESEC-u. Vremenom je svaki trenutak proveden sa tim ljudima postao neprocenjiv i imao je svoj pečat, tako da mi je stvarno teško da odlučim koji je najbolji. 

   Veoma mi je važno vreme koje provodim sa svojim timom. Izdvojila bih trenutak, kad sam shvatila da volim svoj tim. Tada sam u suštini shvatila šta AIESEC zaista pruža.  Upoznavanje novih ljudi, sticanje novih iskustava, mogućnost odlaska na praksu u 113 zemalja. AIESEC omogućava da deliš jednu ogromnu energiju sa ljudima koji su slični tebi, da osetiš sreću što pripadaš jednoj takvoj organizaciji, da za kratki vremenski period stekneš takva prijateljstva za koja znaš da će trajati ceo život. Postoje te neke stvari koje osetiš tek kada AIESEC zaživi u tebi, a koje se rečima ne mogu opisati. Ja nisam mogla da nađem prave reči kojima bih tačno opisala moje viđenje AIESEC-a, zato bih svakom iskreno preporučila da postane član. 113 zemalja, 86 000 članova, 8 000 partnera, sve su to brojevi koji su podložni promeni. Ono što ostaje su ljudi, priče koje nose posebni trenuci i one stvari koje se ne mogu opisati, ali mogu doživeti. 

   Zato doživi i ti to iskustvo, postani član AIESEC-a.

Nova godina i isti ciljevi

Miljana Đorđević

   Tokom prošle godine studentska organizacija AIESEC u Nišu radila je, pre svega, na razvoju mladih pružajući im mogućnosti da usavrše svoje veštine, steknu praktično iskustvo i nova znanja iz raznih oblasti. Organizovali smo društveno odgovorne projekte na različite teme sa ciljem da mladi pored sticanja znanja na fakultetu, nauče nešto novo i van fakulteta prisustvom na našim radionicama i predavanjima, kao i da ono što su naučili, primene i praktično. Pored ovih projekata, realizovali smo i projekte za osnovce i srednjoškolce i trudili se da im ukažemo na prave vrednosti. Prilikom organizovanja projekata podršku su nam pružali ljudi sa iskustvom iz različitih oblasti, kao i kompanije. Trudili smo se da zaista budemo primer pozitivne promene i da kao organizacija, ali i kao pojedinci, budemo lideri u svom okruženju.

   U oktobru, studenti sa svih fakulteta u Nišu, imali su priliku da bolje upoznaju AIESEC, da postanu članovi i rade na svom ličnom i profesionalnom razvoju. Takođe, studentima smo tokom prošle godine pružali i mogućnost odlaska na internacionalnu razmenu i stručnu praksu.

Prezentacija ''Upoznaj AIESEC'', oktobar 2012.

   I ove godine, trudićemo se da mladima omogućimo da napreduju i nauče nešto novo, te ćemo tako organizovati edukacije i radionice u okviru projekata na kojima će mladi moći da se susretnu sa iskusnim i uspešnim ljudima iz raznih oblasti, kao i da ukoliko žele, steknu novo iskustvo odlaskom na praksu. AIESEC će i ove godine upoznati studente sa svojim radom i dati im priliku da postanu članovi organizacije i usavršavaju svoje lične i profesionalne veštine.

   U februaru ćemo raditi sa srednjoškolcima na projektu ’’Make it possible’’, a teme projekta biće Milenijumski ciljevi. Tokom marta ćemo organizovati projekte na teme preduzetništva, finansija i marketinga, a u aprilu ćemo organizovati i nacionalni projekat ''Career days'' . Naš cilj će, između ostalog, biti da događaji koji realizujemo budu inovativniji i da ispune očekivanja učesnika.

   Svi zainteresovani studenti moćiće u martu da se prijave za članstvo u AIESEC-u. Naravno, oni koji budu hteli da steknu novo iskustvo u nekoj stranoj zemlji mogu se prijaviti tokom cele godine za odlazak na internacionalnu razmenu ili stručnu praksu.

   Trudićemo se i u narednom periodu da budemo dobar primer, da vredno radimo i ostvarimo dobre rezultate. 

   U ovoj godini vama želimo da napredujete, da ostvarite ono što želite, da radite na sebi i budete lideri u svom okruženju.

   Sve najbolje i

Ne propustite mogućnost odlaska na stručnu praksu

Jelena Vukadinović

Poslednjih par meseci me pitaju da napišem nešto o svom iskustvu na praksi. I nekako sam to uporno odlagala. Valjda jer je potrebno neko duže vreme da zaista možete da pretočite ovo iskustvo u reči koje će svima verodostojno prikazati šta vam praksa predstavlja.

Ja sam Jelena iz AIESEC-a u Nišu i trenutno se nalazim na praksi u prestonici piva, Minhenu, i radim u Nokia Siemens Networks-u. Kažu da svako novo iskustvo može da vas promeni i natera da malo postanete zreliji. Ako se to iskustvo sastoji iz toga da živite sami, da se trudite da razumete kulturu drugačiju od vaše, da po prvi put zarađujete za sopstveni život, da radite u kompaniji po prvi put u životu, da vreme provodite sa ljudima iz svih krajeva sveta (Rumunija, Poljska, Pakistaan i  mnogo drugih mesta), i da sve to radite u zemlji koja nije vaša, onda bih rekla da to nije vredno jednog iskustva, već 10 iskustava zajedno. I nisam sigurna ni da ću uspeti da nađem reči da opišem koliko to čini da sazrete kao osoba.

Sve počne osećajem koji imate kada dobijete e-mail u kome piše da ste primljeni na praksu. Pokušala sam drugarici da objasnim taj osećaj ali nije mogla da razume (bar do sledećeg dana kad je ona dobila praksu i osetila manje-više isto) – sreca, strah, uzbuđenje, entuzijazam, tuga… Previše osećaja da bi stali u jednu rečenicu. A onda kada se napokon spakujete i odete tamo, imate osećaj da se nalazite u jednom kompletno novom svetu. Kada sam tek stigla u Minhen mislila sam da nema mnogo stvari u vezi grada koje mogu da me iznenade. A onda jesu. Od prelepe prirode i previše parkova da bih uopšte nabrajala, prelepih jezera u okolini grada, obale reke i ljudi koji se tamo skupljaju – mladi koji slušaju muziku, plivaju, roštiljaju i starih koji rade to isto!

Prilika da radim u kompaniji ogromnoj kao sto je NSN, naročito u ovom periodu kada kompaniji ne ide najbolje, daje mi priliku da naučim mnogo o tome kako velike organizacije funkcionišu, kako u stvari raditi stvari na poslu i natera vas da pomerate sopstvene granice i da stalno želite da saznate više, pročitate više, istražujete više samo da biste što pre razumeli sve što se dešava u firmi, jer samo tako možete dobiti još ozbiljnije i interesantnije stvari na kojima radite. Nekad sve to deluje kao da se dešava jako sporo, ali čak i taj postepeni napredak vas nauči vrednu lekciju.

Živeti sa ljudima koji su sa različitih krajeva planete je nešto što stvarno ne mogu da vam prenesem rečima. Ako ste dovoljno srećni, naćićete neke fenomenalne ljude na svojoj praksi. Strani studenti sa kojima i provodite najviše vremena su ljudi koji tačno razumeju kako se osećate, koji razumeju faze kroz koje prolazite, jer ste daleko od porodice i svega vama poznatog, i to su ljudi koji žive život dosta sličan vašem. Ljudi sa kojima izlazite i provodite se, ali istovremeno i ljudi sa kojima možete da pričate i povežete se. Studentkinja iz druge zemlje koja mi je bila jedna od najdražih je otišla iz Minhena pre par dana, i osećaj je prilično čudan, kad se opraštate od nekoga ovde i znate da će većina ovih ljudi otići pre ili kasnije (ipak ću ovde biti godinu dana). Ali i to je deo iskustva stručne prakse.

Minhen je prestonica piva. Ali je isto tako i mesto sa prelepom prirodnom, čisto i jako lepo uređeno sa mnogo lepota koje vredi videti. Ne kajem se sto sam došla ovde. Upravo suprotno, presrećna sam što sam upravo ovde.

I na kraju, čak i ranije sam govorila da je stručna praksa najbolje iskustvo koje možete da dobijete u AIESEC-u. Sada, bez ikakve sumnje, mogu da potvrdim već rečeno. Ne propustite ovo iskustvo!

Prepoznajte prave prilike

Miljana Đorđević

Prilike su tu da bismo ih prepoznali i iskoristili i samo ako smo dovoljno uporni, iskoristićemo ih na pravi način. Iskoristićemo ih da napredujemo. 

Moje ime je Miljana Đorđević student sam treće godine novinarstva i član studentske organizacije AIESEC dve godine. Rečenica sa početka, po mom mišljenju, mogla bi jasno da opiše čime se AIESEC bavi. Nakon dosadašnjeg iskustva u AIESEC-u, rekla bih da su prilike pre svega ono što organizacija pruža mladim ljudima. Prilike da uče nove stvari, upoznaju nove ljude, prošire vidike, da steknu iskustvo rada u timu i različitim oblastima, da se druže. 

Prvo timsko iskustvo u AIESEC-u stekla sam radom na projektu ''Tolerancija'' na kome sam bila PR menadzer. Pored toga što sam naučila puno novih stvari na ovoj poziciji i upoznala nove ljude, tim u kome sam radila činili su ljudi koji su ulagali veliki trud da projekat bude dobro realizovan. To je jedna od stvari koja mi je veoma značila, jer su mi oni davali motivaciju da se i ja više trudim i naučim više. Nakon ovog projekta i timskog iskustva, oktobra meseca prošle godine radila sam u timu za prijem novih članova gde sam naučila još više stvari, naročito u profesionalnom pogledu. Stekla sam nove kontakte, upoznala nove ljude i usavršila svoje komunikacione veštine. Pored toga, dobili smo i nove sjajne članove i tako ostvarili neke od svojih timskih ciljeva.

Jedna od najboljih mogućnosti koju AIESEC pruža je lidersko iskustvo. Posle dva timska iskustva, želela sam da steknem novo iskustvo i postala sam tim lider tima za komunikacije koji se bavi pre svega odnosima sa javnošću, organizovanjem promocija i advertajzingom. Ovo iskustvo omogućava mi da se lično i profesionalno razvijam, a sam tim koji vodim daje mi motivaciju da naučim više i radim bolje. I potpuno verujem da pružajući mogućnost drugima da napreduju, i mi napredujemo. Biti tim lider znači biti odgovoran i prema sebi i prema drugima, uporan i da zajedno sa svojim članovima stvara pozitivnu energiju. 

Iskustvo u AIESEC-u donelo mi je i puno novih prijatelja među kojima su i ljudi iz stranih zemalja. Usavršila sam prezentacione i organizacione veštine, a trudim se da poboljšam i svoj engleski jezik. 

Za PR-a, ali i one koji se ne bave time, važno je da veruje u ono što govori. Ono što mogu dodati jeste da najbolje govorimo o onome u čemu imamo iskustva i u šta verujemo. A ja verujem da AIESEC zaista menja ljude pružajući im mogućnosti da napreduju. 

Radite na razvoju sebe i drugih, postanite lideri

Veljko Zdravković

„Moje ime je Veljko Zdravković i student sam treće godine ekonomskog fakulteta.“ Ovo je rečenica koju svi mi studenti koristimo kada želimo da nekome predstavimo ono čime se bavimo u životu, odnosno šta je naša profesionalna orijentacija. Od kad sam upisao fakultet mislio sam o tome kako želim da obogatim svoj život u toj meri da se moje predstavljanje ne završava tačkom na kraju navedene rečenice.

Organizacija koja mi je omogućila da se razvijem i da napredujem i na profesionalnom polju i kao osoba, jeste AIESEC. Imao sam tu sreću da sam postao član AIESEC-a odmah nakon upisa na fakultet, pa moja studentska priča i priča o AIESEC-u predstavljaju jednu jedinstvenu priču otkrivanja sveta oko mene i u meni. Trenutak koji je meni promenio pogled na svet jeste trenutak kada sam postao tim lider. Iako sam naziv pozicije nosi u sebi reč „lider“ nimalo se u tom trenutku nisam osećao tako. Osećao sam se poput tinejdžera koji je zamišljao čarobni svet menadžmenta i biznisa i koji se u jednom trenutku probudio u tom istom svetu koji je odjednom postao realnost, sa svom odgovornošću koja se nalazi na meni i svim izazovima koji meni i mom timu predstoje. Postepeno se osvešćujući i prihvatajući novonastalu situaciju krenuo sam da se hvatam u koštac sa izazovima, i priznaću nije mi delovalo kao da ću uspeti. Do mog krajnjeg cilja doveli su me ljudi koji su mi pritekli u pomoć dajući mi primer na koji način treba pristupiti situaciji i koji su meni bili oslonac na putu ličnog razvoja. Ugledajući se na njih, ja sam konstantno dobijao nove zalihe pozitivne energije koju sam prenosio na članove mog tima. Rezultat svega ovoga bio je „Career days“ 2012, koji je sada sa novim konceptom ponovo postao jedinstven događaj u oblasti zapošljavanja, kao što je to bio pre više od decenije kada je AIESEC po prvi put organizovao događaj ove vrste u našoj zemlji.

Pojam liderstva se kroz ovu moju kratku priču provlači u više oblika i deluje na više načina. Ono što sam naučio je da lider ne čeka, već deluje. Ukoliko  želimo da živimo svoje snove ne možemo da čekamo da nam oni padnu u krilo, već moramo da se trudimo da bi dostigli iste. Lider se ne žali na okolnosti već traži priliku u svakoj situaciji, učeći kroz svaki izazov i koristeći naučeno, da oberučke prihvati nove izazove postajući sve spremniji za budućnost. Na tom svom putu lider ostavlja trag, i kada kažem trag ne govorim o  njegovim poslovnim ili kojekakvim drugim profesionalnim uspesima. Trag koji jedan lider ostavlja se ogleda u ljudima koji su, ugledajući se na njega, prihvatili to ponašanje i koji sada i sami postaju lideri i podstiču nove ljude na akciju. Moj lični napredak ne bi bio moguć da nisam bio okružen ljudima koji su za mene bili lideri. Svaki od njih je na svoj način doprineo da ja postanem bolja osoba i da probudim lidera u sebi. Uvidevši koliko je meni pomoglo to što sam bio u takvom okruženju koje razvija liderstvo i poštuje liderske vrednosti, shvatio sam da je moja uloga u društvu da razvijem sebe i da na taj način aktivno učestvujem u razvoju drugih stvarajući uticaj koji zaista može da pomeri planine.

Zato se moja rečenica ne završava tačkom. Iako tekst koji opisuje mene danas može biti i nekoliko paragrafa dugačak, ma koliko pisao nikada ne bih završio tačkom, već bih stavio tri. A šta te tri tačke predstavljaju? One predstavljaju ljude koji su uticali na mene i način na koji oni mene opisuju, kao i ljude na koje sam i ja uticao i kod kojih sam ostavio pozitivan potpis. Zato iskoristite priliku i postanite deo tima koji neumorno radi na tome da svi mi zajedno postanemo bolji ljudi, bolji profesionalci, jednom rečju lideri.

Praksa je promenila moj pogled na svet

Mina Petrović

Ono što mi se najviše sviđa u AIESEC-u jeste što vam pruža više mogućnosti, vaše je samo da izaberete. Pre svog prvog timskog iskustva bila sam ubeđena da su finansije moj budući poziv, dok sada, posle tri projekta, više nisam tako sigurna... Zahvaljujući AIESEC-u upoznala sam sebe mnogo bolje, otkrila sam neke nove sklonosti, upoznala sam mnogo novih, pozitivnih i ambicioznih ljudi i shvatila sam da moja dalja budućnost zavisi isključivo od mene. 

Ovog leta bilo mi je potrebno da promenim sredinu, upoznam nove ljude, radim nešto novo.....Zbog toga sam odlučila - idem na internacionalnu razmenu. Izabrala sam Poljsku. Zašto? Devojka na intervjuu delovala mi je cool i opušteno. Imala sam osećaj da ću se dobro slagati sa Poljacima. Moja odrednica je bio Bialystok u koji sam stigla kasno noću nakon napornog dvodnevnog puta. Već od ranog jutra Poljaci su već organizovali obilazak Gdanjska za mene i ostale praktikante. Tada sam ih upoznala. Moj omiljeni bio je Bilal iz Tunisa, momak sa neverovatnim smislom za humor koji ne skida osmeh sa lica, tu su još bili i Henry, Kinez iz Kanade koji nam je bio kao roditelj, Marijana iz Brazila, šarmantna meksikanka Monika i tri Kineskinje.

Naš posao je bio da radimo sa decom u obdaništima i u letnjim školama. Trebalo je da im predstavimo svoju zemlju i kulturu, provedemo neko vreme sa njima i omogućimo im nezaboravno internacionalno iskustvo.  Najsmešnija situacija sa prakse je kada su deca nemirna a niko vas ne razume, čak ni vaspitačica. U tom slučaju može da se desi da završite na podu sa najtežim detetom koga ne možete da skinete sa glave, a ne znate kako da dozovete vaspitačicu da vas izbavi iz te nelagodne situacije. Što se tiče rada, radila sam sama  a ponekad i sa ostalim inostranim volonterima. Na praksi nije bilo dosadno, oko mene su bila deca koja su puna života i radosti i nisam prestajala da se smejem. Osim toga shvatila sam da u ovakvim situacijama morate biti snalažljivi jer je ponekad potrebno zainteresovati decu i smisliti im igru na licu mesta ili osetiti šta žele da rade u tom trenutku. I zaista je bilo neverovatno šta je deci sve padalo na pamet.

Ali naravno nismo samo radili na projektu. Poljaci su skoro svake večeri organizovali nešto zanimljivo. Najbolje mi je bilo kada smo jedne večeri neplanirano gostovali u kući Poljaka koji je bio menadžer našeg projekta. Tamo smo se kupali obučeni u bazenu. Toliko smeha i pozitivne energije na jednom mestu, a vi zapravo nemate nikog od svog u blizini, kao da ste na drugoj planeti, neopisivo. Svakog vikenda smo putovali u obilazak drugih gradova. Posebno bih izdvojila Krakov jer smo se tamo družili sa njihovim praktikantima. Upoznala sam još najmanje dvadeset volontera iz drugih zemalja. Zabavljali smo se na različite načine, razmenjivali iskustva, utiske sa projekata. Bila sam zaista impresionirana njihovim načinom razmišljanja, idejama, planovima. Žurke u Krakovu bile su fenomenalne. Igrali smo do 5 ujutru a od 10 pre podne smo išli u dalji obilazak. Mogla sam da spavam samo u vozovima i autobusima, što su ostali praktikanti slikama verno dokumentovali.

Glavni cilj mog odlaska na praksu bio je usavršavanje engleskog jezika. Već nakon nedelju dana moj engleski je krenuo na bolje, što je najzanimljivije upoznala sam jednu devojku koja je profesor engleskog, a želi da nauči srpski jezik. Bila je oduševljena što me je upoznala. Posle nedelju dana ponudila mi je da se preselim kod nje. Dobila sam čak i privatnog profesora engleskog. Četrdeset pet dana prošlo mi je suviše brzo, verujte tamo vreme ide četiri puta brže. Ono u šta sam sigurna je da mi ništa nije nedostajalo, mogla sam da ostanem najmanje još mesec dana. Pored  nezaboravnog iskustva dobila sam bar dva prijatelja sa svakog kontinenta. Najtužnije i najlepše istovremeno mi je bilo kada su meni najdraže osobe iz Bialystoka organizovale oproštaj pred moj odlazak. Odveli su me u centar grada te večeri, gde su svi u glas pevali pesmu koju su smislili za mene, bili su tako slatki i pažljivi, i tada smo se dogovorili da ćemo organizovati neku internacionalnu konferenciju gde ćemo se svi za neko vreme ponovo okupiti.

Moje iskustvo sa prakse je zaista neverovatno i ne bih ga menjala ni za šta na svetu. Pre nego sam otišla na praksu slušala sam dosta o iskustvima ljudi koji su bili, ali znajte da niko ne može da vam taj doživljaj tako verno ispriča, kao što će te ga vi doživeti. Na svetu postoji mnogo mesta koja treba upoznati, različitih ljudi sa kojima treba pričati i upoznati ih. Izazovite sebe i upoznajte svet oko sebe jer je prepun mogućnosti.